[Second-line antitubercular agents and their adverse effects].

Uprkos činjenici da su lekovi protiv tuberkuloze otkriveni pre više od 50 godina i da je tuberkuloza izlečiva bolest, ona i danas predstavlja veliki zdravstveni i socijalni problem kako u zemljama u razvoju, tako i u visokorazvijenim zemljama. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije (SZO) u svetu se godišnje registruje 8−10 miliona novoobolelih, a svake godine od ove bolesti umire oko dva miliona ljudi. Kao globalni problem u lečenju tuberkuloze javlja se porast rezistencije M. tuberculosis na standardne antituberkulotike prve linije izoniazid (H), rifampicin (R), pirazinamid (P), etambutol (E) i streptomicin (S). Lečenje tuberkuloze izazvano osetljivim sojevima M. tuberculosis primenom standardizovanih kratkotrajnih hemioterapijskih režima započinje inicijalnom fazom kada se primenjuju četiri leka (H, R, P, S ili E) u trajanju od dva do tri meseca. U ovoj fazi dolazi do brzog uništavanja bacila tuberkuloze i sprečavanja nastanka rezistentnih sojeva. Produžna faza lečenja ima zadatak da uništi „poluuspavane“ bacile tuberkuloze u trajanju od četiri do šest meseci primenom najčeše dva leka (H, R), shodno primenjenom terapijskom režimu. Podaci SZO pokazuju da broj obolelih od multirezistentne tuberkuloze u 2002. godini iznosi oko 380 000 ili 3,2% od broja novootktivenih slučajeva 1, . Uzroke treba tražiti u neadekvatnom prethodnom lečenju tuberkuloze bilo od strane zdravstvenih radnika, bilo zbog nesaradnje bolesnika. Ukoliko M. tuberculosis ne pokazuje osetljivost na jedan ili više standardnih antituberkulotika prve linije, tada postoji rezistencija na ispitivani lek. Primarna rezistencija se sreće kod bolesnika koji ranije nisu bili lečeni lekovima protiv tuberkuloze. Stečena rezistencija postoji kod bolesnika koji su prethodno lečeni standardnim antituberkuloticima. Multirezistencija podrazumeva rezistenciju na bar dva ili više antituberkulotika ili bar na izoniazid i rifampicin. Sprečavanje antimikrobne rezistencije predstavlja jedan od globalnih ciljeva, a uspešna kontrola multirezistentne tuberkuloze podrazumeva adekvatno lečenje primenom antituberkulotika druge linije, uz neophodne preventivne mere u sprečavanju transmisije infekcije 1, . Primena antituberkulotika druge linije zahteva dobro poznavanje farmakoloških, bioloških i kliničkih osobina ovih lekova, a često uzrokuje brojne dileme tokom njihove primene. Uopšte posmatrano, radi se o lekovima koji su manje efikasni od antituberkulotika prve linije, što znatno produžava lečenje, koje iznosi oko dve godine kod izlečenih, dok kod neizlečenih terapija traje i doživotno. Česta su neželjena dejstva i toksički efekti, a visoka cena i otežano dopremanje lekova, posebno u zemljama u razvoju, gde je problem tuberkuloze i inače najveći. Individualno prilagođena terapija multirezistentne tuberkuloze, uz primenu antituberkulotika druge linije, predstavlja neposredno kontrolisano kratkotrajno lečenje (Directly Observed Treatment Short Course − DOTS-plus). Ovaj program podrazumeva laboratorijsko-tehničku opremljenost, stručnu osposobljenost, postojanje nacionalnog programa za tuberkulozu, adekvatno snabdevanje lekovima druge linije, kao i kordinaciju i političko-ekonomsku podršku društva. U tom cilju je 1999. godine osnovano stručno telo poznato pod imenom Green Light Committee koje obezbeđuje organizaciju, finansiranje i tehničku pomoć u sprovođenju strategije DOTS-plus 1, .